Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

182

165

На руци му три златна прстена, Та сва три му цркла на прстима; Чупић Отојан грозне сузе проли:

У Стојана нема млого друга, Разма цигле двије вјерне слуге, Једно бјеше Сићићу Маринко, А. друго је Шуманац Васиљу;

Стојан викну двије вјерне слуге:

„Олуге моје! брже коње. ваше.“ А он скочи, припаса оружје, Собом Стојан до мркова дође, Па мркову прптеже колане, Притеже му четири колана,

А и пету ибришим-тканицу,

Узду врже, на мркова сједе; Око. њега двије вјерне слуге. 'Вако Чупић рече са мркова: „Браћо моја, Вупца пи Јанко ! „Будите ми данас у невољи, »Да идемо дочекати Турке.“

А. Вуица гледну на Катића, Катић Јанко у земљу преда се, Јер Катићу мило не бијаше Бој заметат у земљи незнаној

(С мало. друштва, а со млого Турака,

Друштва мало, а и то невјешто, Не познаје стаза ни богава, Проли сузе Чупићу Стојане, Сузе проли, па опет говори: „Браћо моја, Вуица и Јанко! „Будите ми данас у:невољи, „Данас мене, ја ћу сјутра вама;

85

90

95

100

105

110