Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

483

1066

ЕЦ Ц

»Ил' ви пошли ил не пошли, браћо, уЈа ћу један уларит' на Турке, „Под срамотом овом остал' не ћу, »Мрет ми данас или мрети сјутра, „Волим прије о мање гријоте,« Кад погледа, војвода. Вујица, _) Та ђе Чупић гровне сузе лије, Вуици се врло ражалило,

Па он скочи на ноге лагане,

И Чупићу овако говори: »Побратиме, Чупићу Отојане!

» Нека, знадеш, ја те издал' не ћу »Са мојијех сто педесет друга; „Ко те изд'о, издало га, љето ! „Бијело му жито не родило ! „Стара њега, мајка не виђела ! »Њим се мила сестра не заклела !« Пак Вуица викну на дружину:

»А на ноге, моји соколови!

»Брзо своје коње опремајте,“ Вујо оде до коња алата, Притеже му четири колана,

А. пи пету пбришим-тканицу,

Узду врже, сједе на алата,

Око њега сто педесет друга:

Ту се Вујо и Стојан васташе. Срамота, се Јанку учинила,

Да он јунак од аруштва остане, Да остане п да их издаде,

Веће и он на ноге устаде,

И долеће до коња ђогата,

До ђогата, гриве окнивене,

(15

120

125

130

135

140)

145