Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

со ~

167

Притеже му четири колана,

А и пету ибришим-тканицу, Узду врже, на ђогата сједе, Око њега педесет момака.

Три војводе заједно пођоше, Три војводе као трпи сокола,

А за њима до двјеста Србина, На атима и под миздрацима, Коно сродно јато голубова; Боже мили, да лијепе ките!

С Метковића села полећеше, Џак Богатић село прелећеше,

У Клијење село долећеше,

А. кад бише у село Клијење, Чупић Стојан. гледну испод руке, Ал' му Совљак огњем горијаше, А по њему Турци алакају.

Онда Чупић 'вако проговори: „Браћо моја, Вуица п Јанко! „И ви браћо, дв је стотине Срба! »Оћете ли, да се послушамо: уда ми добре коње одјашемо, »Па да с коња збацимо теркије,

уда ми добрим коњма облакшамо:

Да колане коњма притегнемо ;

»Брво ћемо с' удари с Турцима:

»4 немојте жалити теркија,

уја сам чуо од старијех људи: »Онђе нема нигда старјешине, »Старјешине, ни да суди“ може, „Који није кадар платит' вина,

» У механи за потребна друга;

150

160

165

170

175