Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

187

170

Сао ПЦ

Сви по Турски главе замоташе, А по Турски сабље припасаше, Пак тргоше дрвене чутуре,

И стадоше све Ава и два пити; Чупић трже дрвену чутуру,

Па он пије са два побратима. По једном се пићем обредише, А по другу пити започеше,

Ал' се Турци пољем помолише. | Колика, је сила у Турака! Све су поље собом закрилили, Они гоне плијен од Совљака: Седам хиљад; бијелих оваца, Пет хиљада, црвенијех коза, Три хиљаде крава музовнијех, Шест стотина Мачванских волова; Стоји блека, овац' за јањцима, Стоји мека, јањац) за овцама, Века стоји коза за јарићи,

А јарића, дрека за козама: Стоји рика крава за теладма,

А телади мека за кравама; Бука стоји Мачванских волова, Не познају својијех чобана, Види стока ђе ће путовати, Паке жали свога завичаја ;

А за њима Турци алакају.

Виче Турчин један до другога: „Лакше, Мујо, не умори марве,“ у Хоћу, Усо, а да како не ћу; »Далеко је Дрини путовати, »Бојати се Чупића Стојана,“

~ сл

250)