Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

171 _

== =~

Турци мисле, нико их не слуша, Чупић слуша, пак сузе прољева, Та од јада гледајућ очима, Како Турци Српски плијен гоне (У звјерки би срце препукнуло, А камо ли у живу јунаку !)

Џа говори Чупићу Стојане: „Видиш, брате, Јанко и Вуица! „Видите ли спротињеког пл'јена ! »Тко 6' остао под овом срамотом !< Па он сарук на очи намаче: »ајте за мном, како који може.“ Сви саруке на очи нам коше,

А по Турски копља окренуше, И по Турски коње разиграше, Пак сви шуте, ништа не говоре, Већ одоше на сусрет Турцима: Најнапријед Стојан на мркову, За Стојаном Вујо на алату,

За Вуицом Јанко на ђогату,

А за Јанком двје стотине Орба. А када их Турци опазише,

Они мисле, њима индат иде,

Па овако њима говораху:

„Вала, кардаш, немаш куда амо; „Што смо ћели, то смо учинили; »Овђе вама не има исета,“ Србљи шуте, ништа не говоре, А када се с Турци изм'јешаше, Изм јешаше, пак се познадоше, Тад' сви Србљи Бога поменуше, А на Турке огањ оборише;

275

289

285

290

295

300

905