Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

Од Орбаља дв'јеста пушак' пуче, Мртвих паде за двјеста Турака; Од Турака седам хиљад' пуче, Паде магла од неба до земље, Нил" се види неба ни облака, Виш' њих јарко помрчало сунце Од пушчаног праха п олова: Али Србљи, старе мејданџије, Више пушак' метати не шћеше, Већ тргоше сабље од појаса,

И кроз Турке јуриш учинише, Растиснуше Турке на буљуке Као вуци бијеле јагањце,

Да не знаде један за другога, Тко ли гине, тко ли задобива. Турци вичу: „Умети Мухамед !“ Србљи вичу: уда вјеру ришћанску „И за славу имена Орпскога !“ Кад се двије ударише војске, Црнобарац Станко харамбаша На даништу бјеше крај Салаша (С побратимом Нинковић Јовицом И са побром Латковић Јованом: Кад стадоше сабље сијевати, Станко срцу одољет не може, Веће они с даништа скочише,

Сваки себе уби по Турчина,

Пак на Турске коње усједоше, И по пољу Турке поћераше. Када виђе Чупићу Стојане

Ја у боју Црнобарца Станка, Чупић њему 'вако проговори:

= Зр

315

9325

330

335