Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

178

Поред Дрине улогори војску, Па Србију зове на предају; Од Србије нико доћ' му не ће, Већ Кулина у дубину маме; Више Кулин путовал' не смије. 20) Иван-кнеже Семберији глава, 155 Он Кулину често одлажаше, Под чадоре принос доношаше, Не би л њему Србљи мирни били; И тешко се кнеже додворио, 25 За свашто се умолит' могаше. Мудар бјеше Кулин-капетане, Виђе Кулин, да је кнеже мудар,

границу, а остала сва војска да иде пред Турке на Мораву (као и он што се вратио од Васојевића (с Црногорске границе), и оставивши Сјеницу и Нови Пазар, повукао се за планине); тада је и кнез Иван морао оставити своју баштину и све имање, и с млогима другим Прекодринцима доћи у Србију. — До 1818-те године живио је у Мачви доста добро; а 1816-те тодине чуо сам, да се био намјестио у селу Грабовду (више Земуна), и да има једно кљусе и таљите, те с њима заслужује љеб себи и својима. И може бити да онђе још тако живи; ако није већ отишао на истину, или се опет вратио у Србију, како се сад умирило под Господаром Милошем Обреновићем.

Тако је дакле Ивана Кнежевића већ одавно поћерала срећа, као млоге поштене и знамените људе на овоме свијету. — Он је у Сријему прошавшије година био сиромашнији, него ико у његовој кнежини; а Бог зна, и сад како живи: али Ристос Господ, кад стане свакоме плаћати по свом ђелу, платиће и њему за сва добра, што је коме починио, и накнадиће му за све муве, што је поднијо на овом свијету; а народ Српски, доклегођ својим језиком узтовори, пјеваће му име, н с највећим поштовањем и благодарности опомињаће га се,

6, — 816.