Српске народне пјесме. Књ. 2, У којој су пјесме јуначке најстарије

201

Ба Нарани их љебом бијелијем. А напоји вином и ракијом. Кад је Иван робље напојио, Онда Иван коња посједнуо, Па поведе све триста робиња, Одведе их шеру Бијељини. Кад доведе Бијељини робље, На конаке робље наредио, Па им даје ручак и вечеру; Слуге Иван посла на све стране По свој својој земљи Семберији, А на село свако поручује: » Од свакога двора бијелога „Нека овђе дође старјешина, „Која. жена јесте удовица, » У својему двору старјешина, »Нек' и она Бијељини дође; » И која је жена нероткиња, »„Нек' и она дође Бијељини.“ Кад то чула земља Семберија, Сва Ивану по ријечи дође; Кад се свијет слеж' у Бијељину, Онда Иван по народу пође, Низ образе грозне сузе лије, А оваке ријечи говори: „Ко не има од срца порода, „Ев' сад може срце отворити, „Купит' сина или милу ћерцу, „Своју душу врћи у чистоту, »Нерођено ј' боље нег' рођено; > А ко има од срца порода, » Тај нек купи данас још једнога,

190

200

205