Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

592

Изведе га на бијелу кулу,

Даде њему госпоцку вечеру, Вечераше, у душек одоше. Дивно Ајка душеке прострла, Врх душека мекане јастуке,

По јастуцим' кумашли јоргане, А. под главу брусали јастуке, На јастуку своју б'јелу руку, Те легоше, па. се загрлише. Заспа Јово као јагње мало, Ал' не може Туркиња ђевојка, Окреће се тамо п овамо,

Буди Јова китом босиока,

А кад виђе, да га. не пробуди, Удари га руком уз образе, Срдито му Ајка проговара: »Пробуди се, ти се не наспао! „Али жалиш претила дорина% »Да Бог да га заклали курјаци, » А мој ђердан попили хајдуци ! »Пробуди се, на дар ти ђердани.< Окрену се бећару Јоване, Стаде љубит Ајкуну ђевојку, Пољуби је двадест тридест пута, Да ко броји, више би из било, Па заспаше једно уз другога. Кад свануло и грануло сунце, Препаде се терзи-баша Јово: » А0 мене, до Бога милога! »Тудо ли сам изгубио главу !< Вели њему Туркиња ђевојка : »Не бој ми се, бећаре Јоване!