Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

613

Ђе посипље цвјеће и виоле.

С оба га је ока погледала,

У живо га срце устр'јелила. Зловољно је у двору пошето, Старицу је мајку дозивао:

» О старице, моја мила мајко!

» Узми, мајко, претен диоманат, »-А ув прстен злаћену јабуку, »„Испроси ми злато Атлагића, уАли ћу се оженити шњоме, „Али штоме, али шњиједноме.“ Ма је мајка бега послушала, Узела је прстен диоманал,

А уз претен злаћену јабуку, Она пође просити ђевојку.

Кад је дошла пред дворе бијеле, "Кад на пенџер Атлагића Фате, Турски јој је селам називала: »уСелам але, пашиница каде, »ја сам чула, кажевали су ми, »Е ти имаш шћерцу на удају, » А ја имам сина на оженбу,

» Ајде, каде, да и саставимо, уда љепота иде уз љепоту“ »Прођи ми се, пашиница каде, „Није-мене до удадбе Фате, »Нити јој је рухо сакупљено, »Ни бијело платно изаткато, „Нити Фату браћа дал" не оћу, »дДов не зима петнаест година,“ Она пође двору бијеломе,

По истини кажевала сину,

со =