Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

615

И повади злаћене ножеве,

Увати је за бијеле руке:

„Душо, Фате, ал' ме убит' ћашее« | „Не ћах тебе, него сама себе.“ — 75 „Душо, Фале, ал' ме заклат ћаше Ф< „Нећах тебе, него сама себе.

„Како дође, весела ти мајна !

„И да немам од рода никога,

„А камо ли девет миле браће, 8() „Десетога братучеда мога,

„Фаљенога агу од Новога,

„ Бе сам млада, тун је њему глава,“

А он за то ништа не брињаше,

Нег' је љуби све чедо свијета. 85 Кад је била дан зора бијела,

Он говори лијепој ђевојци:

„Остан' с Богом, лијепа ђевојко,

„А ево ти тврду вјеру давам, "у Ђе не дођем ту се фалит' нећу, 90 „Ђе сам био, што ли сам чинио,

уда те нисам ни с оком видио,

„А ја сам те јунак обљубио,

„Усред двора твога бијелога,“

И ту срету никога не срете, 95 Него срете Ива Сењанина,

Најмлађега брата ђевојачка.

Божју му је помоћ називао: _„Босжја помоћ, Иво Сењанине !

» Ну дајте ми миле сестре ваше, 100 „4 тако ви Бога великога,

„» Бе не дођем ту се Фалит' неђу,

„ Бе сам био, што ли сам чинио,