Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

617

Сјану лице кано жарко сунце, Обрвице двије шијавице,

Црне очи два драга камена, · Сттнуо се п цјеловао је,

И овако младој говораше:

је л истина, душо моја Фате, ује л' истина, што сам говорио, » Усред двора твога. бијелога.“ И пођоше двору бијеломе, Здраво пошли, весела му мајка.

АВЕ Скадарка дјевојка.

ЈВЕв те бели Скадарка девојка, На Бојани води на камену, Подигнула скуте до колена, Изметнула дојке из недара, Покрила и евиленом марамом. Туда пде паша Џерит-паша,

И с њим иде трп стотине војске. Ал' беседи паша Перит-паша:

» Ој Бога ти, Скадарко девојко, _„Спуштај,- душо, твоје беле скуте, » Смећи, душо, дојке у недарца, »Нанеће ме вранац на Бојану.“ Ал беседи Скадарка девојка: „Не будали, паша Перит-паша, „Док је мене у Скадру јунака, „Не бојим се ја тебе Турака.“ Цикну паша као гуја љута, | Паша пусти по војски телара: