Српске народне пјесме. Књ. 3, У којој су пјесме јуначке средњијех времена

621

„ тога јоште оженио нисам, „ Њега оћу с тобом оженити,“ Кад то чула сестра Корунова, Турчину је вако говорила:

» Ор Турчине, смраду од Турака,

уја нијесам одгојила лице „да твог брата рђу Усејина, „Но сам моје одгојила лице

„Ил за бана ил' за капетана.“

Када Турчин саслуша ђевојку, Па посједе дора од мејдана, У Ситницу утјера дорина. Кад то виђе сестра Корунова, Плећа даде, а бјежати стаде. Не даде јој Танковић Османе, Усред поља достиже ђевојку, Увати је за бијелу руку,

Џа је тури за се на дорина, Па нагони дора на Ситницу, Те Ситницу воду пребродио. Кад пзиђе земљи на обалу, Ту одсједа дора од мејдана, Па га даје Ружици ђевојци:

» Дед), влахињо, провадај дорина,“

Турчин скида ђузел одијело, ИМ истреса воду из чизама. Ама Ружа провада дорина,

(2 30

4()

50

Нешто гледну уз коња дорина, На дорату седло од биљура,

На по седлу и сребро и злато, 0 умкашу двије пушке златне, '_ Све мислила Ружа Корунова,