Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

МЕ

Уграби му пушку џевердара, Па га носи себи под шатора. Када Турци то чудо виђеше, Од радости играти стадоше. Тада Тале посједе зекана,

Па на бакву коња изгоњаше, Грлом виче од Орашца Тале: » Оди, Вуче, мени на мејдана,“ Вуче скочи од земље на ноге, Па на бакву истјера путаља. Опет Турци вику учинише

На Турчина од Орашца Тала: „Удри, Тале, опале ти руке!“ Док му сабља пз сагрије сину, А на Вуку полетјела глава. Уграби му главу и путаља, Па га води бијелу чадору,

А још Турци више ускрилаше. Па да видиш Танковић-Османа, Осман виче грлом бијелијем По пмену Гавран-арамбашу: „Курве сине, Гавран-арамбалша, „Оди мене на мејдан јуначки, „Ево има три године дана, „Како си ми заробио љубу,

„Чију љубу за живота љубиш 2“

А вели му Гавран-арамбаша : „Чију досле, тога и одселе.“ Па на бакву коње истјераше, Наглијем се сабљам ударише. Стојп писка бриткије сабаља; Одма бритке сабље саломише,

180

185

190

205