Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

418 Од добрије коња одеједоше, За бела се грла уфатише, Па се носе по зеленој трави.

А да видиш Гавран-барјактара,

Виђе јунак да ће изгинути, Па је срцу своме одољео,

0 Турчином је о земљу удрпо, Па га коље зубом бијелијем. Кад то виђе буљубаша Мујо, Мујо трже сабљу од мејдана, На Гаврана јуриш учинио, Одиста га погубити ћаше,

А не даде Цмиљанић Илија, Но Ивова узе џевердара,

Па га пушком од образа гађа, Посред паса да не даје гласа, Паде Мујо у траву на главу. А кад виђе Ковачина Рамо,

Рамо-жали свог мила сестрића,

А на име Танковић-Османа, Па му сабљу из сагрије сину, И Гаврана погубити ћаше,

Ал му не да Цмиљанић Илија,

Но довати џипајли шишану, Па на Рама нишан саставио,

Земљи паде, пушци ватру даде,

Пуче пушка, погодила Рама, Паде Рамо на зелену лонџу, А допаде Цмиљанић Илија, Обојици погубио главе. . Кад то виђе од Орашца Тале, Плећа даде, а бјежати стаде,

210

215

220)

> > ст

230

59 од си