Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

И још вино од девет година, Још присипа шербет медовину, Да је слађе пити рујно вино, Докле их је кучка изопила, Сви падоше главом на трџезу. Кад то виђе селе Иванова, Џак завика из грла бијела: „Ограшићу, грђи од ђевојке !

„ А ђе ти је од бедрице ђорда #“ Скочи сердар, а тако да није, Из потаје сабљу повадио,

Све Сењане редом изас'јече. Ћаше сердар погубит' и Ива, Ал' не даде Анђелија млада,

Но под сабљом руке подметнула:

„Не, сердаре, ако Бога знадеш. „Не погуби мила брата мога, „Нема сестра но њега једнога, „Остави га мене за заклетву, „Ал му задај неколико рана, „Да болује, а да не преболи,“ Како рече проклета ђевојка, Тако сердар испуни ријечи, Зададе му седам осам рана, Утекоше горе уз планину.

Кад се Иво од сна разабрао, Те он гледа с десне на лијеву, Виђе мртво педесет Сењана,

А сам себе у грдним ранама, Сва му кула у крв огрезнула. Јекну јунак јеком жестокијем, Своме се је јаду осјетио,

[35

140

150

155

160