Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

Буца своје свилене кошуље, Те је своје ране завијао, Привуче се до коња дората, А припаса свијетло оружје, Пак се дору у сапима баци, Трчи за њим горе уз планину. Када их је Иво пристигнуо, Грлом виче, и сестру заклиња: „Кумим тебе, сестро Анђелија, „Вишњим Богом и светим Јованом, „Уклони ми плећи твоје б'јеле, „Да ја гађам Ограшић-сердара,“ Она кучка за то не хајатше, Но Турчина боље заклањаше. Кад се Иво на невољу нађе, Земљи клече, прижди џевердана, Не погоди сердара ни Анђу, Но у ноге суру бедевију,

Паде пуста усред поља, равна, Под собом је оба притиснула. Трчи Иво рањен и крвављен, Сјече сабљом, али снаге нема, Док сердару одасјече главу.

И уфати селу Анђелију.

Анђа неће с Ивом у Сењане, Јер се боји да је не изгуби. Тад јој Иво тврду вјеру даје. Анђа мудра, ал се преварила, Не вјерова вјери Ивановој,

Но побјеже трком у планину. Кад то виђе Сењанине Иво. Он проклиње сеју Анђелију:

170

175

180

185

190