Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

458

„Ти нијеси угодио пута.

„Ово није џада Шибенику, „Но Удбињи, крвавој Крајини, „Данас ћемо изгинути лудо, „Од Удбињски младије Турака, „Ал' од моје браће Котарана. „Кад дочује мој брате Илија, „Да сам њему сеја одбјегнула, „И кад чује моја стара мајка, „Да је њојзи ћерца одбјегнула „Без изума и без благослова,

„Проклеће ме, стећ' ће ми се клетва. „Е знаш добро, приморче Јоване,

„Три пут си ме у мајке просио, „А четири брата ми Илију, „Просио је, и не дадоше ме,

„ А ја шћедох тебе ил никога, „»Е си моме срцу омилио, „Милији си ми но отац и мајка,

„Него бјеж/мо граду Шибенику.“

Мучи Але, ништа не говори, Но се скиде са коња дорина, Сједе Анђу на зелену траву, На крило јој главу наслонио, Заспа Але, мртви сан заспао, А Анђа му са очима стражи. То је тако мало починуло, Стаде јека пољем од Котара, Два јунака лете на коњима, Голе сабље носе у рукама, Коње трчу, а из грла вичу: „Ће си, Анђо, Цмиљанића сејо!

185

190

195

200

210

215