Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

о А припаса сабљу о појасу, А потпраши двије пушке мале, Анђа му се око коња свија, 250 Те га моли, овако говори: „Не, Јоване, моје миловање, „Него ајамо у сусрет шурама, »Па панимо на гола кољена, „Браћа ће нам брацки опростити.“ 955 Неће Але да слуша ђевојку, Но стануо на сред друма пута, Те јунаке чека на биљези. У то доба ево Цмиљанића, Кад виђоше Анђу и Алију, 260 Познадоше, оба завикаше: „Стан', ђидијо, Ограшић-Алијо ! „Чију носиш на силу ђевојку #“ Не да Турчин к себе примакнути, Но извади двије пушке мале, 265 Те пушкама живи огањ дава, На јунаке обје нанишани. Не погоди Цмиљанић-Илију, Но погоди Цмиљанић-Новака, Десну му је руку саломио. 270 Паде Новак на зеленој трави. | А лијевом за дизген ђогина, Па јунаци кад се састадоше, На оштре се сабље поћераше, Десио се јунак на јунака, 7 275 Један другом ране не зададе. А Илији лоша срећа била, Бритка му се сабља саломила,

Ту Овде као да су неки стихови пропуштени.