Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

Кад је јутро шјутра освануло, Сву Удбињу огријало сунце,

А Сењане облак заклопио,

Гледа чудо Сењанин Тадија,

И дружини својој говорио;

»О дружино, моја браћо драга, „Видите ли злу данашњу слутњуг „Без нечега ово бит' не море, „И без наше грдне погибије. »Него, браћо, да се послушамо »„Прођимо се данас од јунаштва, „Тог је мегдан, кога сунце грије » А недобро кога облак крије.“ Укори га Сењанине Иво: »:Кенска главо, а не побратиме, „Не турај ми у дружину страха. »АКО си се, болан, препануо, „Ти се врати двору бијеломе, „А ми ћемо како нама Бог да.“ Мучи старац Сењанин Тадија, Бога моли, а у себи збори: „Помов', Боже, данас ал' икада,“ Тада рече Сењанине Иво: „Браћо моја, тридест Удбињана, „Попадајте у лист и у траву, уја отидох до бијеле куле,

»Да уводим кулу и ландуре, „Како бисмо лакше ударили. »Ако мене до невоље буде, »уПритеците мене у невољи,“

То изрече, па пјешке потече, Крадимице до куле стануо.

2

145

150

155

160

165

170