Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

456

„ А ришћанска вјера омпљела.“ Бога, моли и умолила, је,

Пуну вијор с Удбињске планине, Те рашћера маглу од пушака, Виђе када гине српска војска, У животу Сењанин Тадија,

Ђе рашћера Турке на буљуке, Грдније је допануо рана,

Али неће да се преда Турцим', А кликује побратима свога:

„Бе си, брате, Сењанине Иво,

у Ал' не видиш да сам погинуо.“ Чује Иво, ал му не помаже, Три Турчина околили Ива, Свије ћу ти по имену казат: Силно Туре Накић Усеине, Друго горе Осман барјактаре, А најгоре Арнаут Османе,

Сам се Иво од тројице брани, Грдни Иво допануо рана.

Кад се Иво на невољи нађе, Он завика што му грло дава: „Бе си, вило, ђе си, посестримо, „Бе си данас, никад те не било! „Бе је твоја ич вјера и клетва, „Кад си ми се јучер заклињала, „Ако мене буде до невоље

„Да ћеш мене бити у помоћи.

„Кад сад нећеш, а да већ када ћеш!

„Губало те наше побратимство, „А шогало давно миловање.“ А то вила и слуша и гледа,

280)

285

[5 (о) сл