Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу
456
„ А ришћанска вјера омпљела.“ Бога, моли и умолила, је,
Пуну вијор с Удбињске планине, Те рашћера маглу од пушака, Виђе када гине српска војска, У животу Сењанин Тадија,
Ђе рашћера Турке на буљуке, Грдније је допануо рана,
Али неће да се преда Турцим', А кликује побратима свога:
„Бе си, брате, Сењанине Иво,
у Ал' не видиш да сам погинуо.“ Чује Иво, ал му не помаже, Три Турчина околили Ива, Свије ћу ти по имену казат: Силно Туре Накић Усеине, Друго горе Осман барјактаре, А најгоре Арнаут Османе,
Сам се Иво од тројице брани, Грдни Иво допануо рана.
Кад се Иво на невољи нађе, Он завика што му грло дава: „Бе си, вило, ђе си, посестримо, „Бе си данас, никад те не било! „Бе је твоја ич вјера и клетва, „Кад си ми се јучер заклињала, „Ако мене буде до невоље
„Да ћеш мене бити у помоћи.
„Кад сад нећеш, а да већ када ћеш!
„Губало те наше побратимство, „А шогало давно миловање.“ А то вила и слуша и гледа,
280)
285
[5 (о) сл