Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

ИЕ Па с планине слеће до јунака. Десном руком заклонила Ива, А с лијевом анџар извадила, Те Турцима очи повадила, Када Турци очи изгубише, Трже Иво сабљу од мегдана, Свој тројици одас'јече главу. Па потрча другому мегдану, Да поможе побратиму своме, Коња трче, а из грла виче: „Лакше, Турци, срамота вам била! „Лако ви је двадест на једнога,“ Кад зачуше Турци Удбињани, И кад Ива Турци угледаше, Голу сабљу носи у рукама, Плећа даше, а бјежати сташе. Шћаше Иво Турцим у поћеру, Ад' му не да Сењанин Тадија: „Не, Иване, мио побратиме, »ПШрођ' се више кавге и белаја, „Него, ајде да дома бјежимо, »Друга се је поточ отиснула, »Од Удбиње сви Удбињски Турци, „Пред њима је Беглер-беже бего.“ Побјегоше -браћа уз планину, Пиште када у пољу зелену Као љута гуја под камену: „Бе ћеш, Иво, корили те људи, Али ћеш ме овђе оставити »Да на муку сад испуштим душу,“ Шћаше Иво, чисто, да се врати, Али Турци до кадуне дошли,

30%

300

310

315

320

325

330