Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

410

„Оно Мујов Богом побратиме, „Иди право на Радову кулу,“ „Раде ће те добро сјетовата, „Сакриће ти коња у потају, „даиста те проказати неће.

„А ти сестру и ђогата тражи.“ Кад с' обуче гојени Алиле, Балп би реко и би се заклео, Да је главом приморска катана Љешши Алил од сваке ђевојке Па посједе Рамова вранчића, Оде право до Учбара града.

А кад Алил у Учбара дође, Ћера вранца низ Учбара града. А кад Алил покрај куле бјаше, Беле куле ускок-Радована,

А виђе га вјереница љуба, Вјерна љуба ускок-Радована, Па дозива ускок-Радована: „Де погледај, мили господаре, » О делију приморског катану, „Баш га прије виђела. нијесам.“ Скочи Раде на срчајли пенџер, Па сагледа коња и јунака. Како виђе, одма га познаде, Па отвори срчајли пенџера, Зове Раде мила побратима:

» Од", Алиле, у мермер-авлију. А кад зачу гојени Алиле, Овако је Алил бесједио: „Каурине, са бијеле куле,

„Не турчи ме, ти се потурчио!

50)