Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

__ 476

"Скочи када на ноге лагане, Па отиде у јарове тије,

Ту Кунина изведе ђогина,

Па ђогата окитила дивно, Окити га што боље могаше "Са врг главе до зелене траве,

Прекрили га златом жеженијем.

"Оде када на бијелу кулу, Свуче када кадунске аљине,

А Кунине на себе обуче,

Баш што Туре носи о бајраму, Удри на се и срму и злато, На прсима токе саковалте,

да појасом двије влатке мале, О бедри је сабљу припасала, 0 рамену џиџајли шешану, Узе блага колико јој драго, Па ево је до коња ђогина, Јала, рече, сједе на ђогина, Отиште га земљом по ћенару, Куд гођ иде и у Сење сиђе. Пије вино Иван капетане

И са њиме тридесет Сењана На бијелој од камена кули, Нешто му се даде погледати Низа Сење пољу у дужину, Док угледа коња и јунака.

Па узеше срчали дурбина,

Те познају коња и јунака, Познавају познат не могау. "Док се була ближе примакнула Познадоше коња и јунака,