Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

о ДОВЕ Да је Турчин од турске Удбине, Великом се чуду зачудише, Сви рекоше да га срету слуге. Иван рече, слуге га сретоше, Под Турчином коња приФатише, Воде коња у нове арове, А јунака на бијелу кулу, Да вилш буле бијеле кадуне, Како дође, Божју помоћ виче, Сви Сењани Бога приватише, И добро јој мјесто направише, До Ивана млада капетана. Када скиде калпак и челенке, Љуби Ива у скут и у руку, И пред њиме скерлет и кадиву: »О Иване, сењски капетане. „Баш код мене пријеваре нема, „Већ ми турска вјера омрзнула. „Ево има три бијела дана, „Како снивам свеца Мухамеда, „Бе с Ресулом безакоње гради, „Па ми српска вјера омиљела, „И хоћу се јунак покрстити.“ Кад то зачу Иван-капетане, Удари га руком по плећима: „Бе аверим, турска сератлијо, „Добро ће ти бити код Ивана.“ Па га води у бијелу цркву, Скидоше му и срму и злато. Онда када ријеч бесједила: »0 Бога ти, Иван-капетане, „Не скидајте бијелу кошуљу,

15:

100