Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

479 И Гаврана млада барјактара, Јер се оба оженили нису, И са њима стотину Сењана. Води чету повише Кунаре, Ђено јесу млоге раскрснице, Па намјести п увати кланце, Све разреди од Сења Сењане, И свакога Јован сјетоваше: „Браћо моја, од Сења Сењани, „Ви удрите Турке Удбињане, „ А немојте Куну Асан-агу, »ја ћу Куну жива уфатити: „Баш га волим жива уфатити, „Но царево задобити благо. »„Куна носи криву позлаћену, да кривом је мјесечина златна, „Све се крива наоколо вија.“ То Сењани каду послушаше, Сви. сједоше, кланац уфатише, Оста Јован насред друма пута, Док ето ти Куне и сватова, Воде Турци лијепу ђевојку, Куна јаше бијела лабуда, Пред свијема лабуд измакнуо. А Сењани Турке напустише Па на њике ватру оборише Баш би реко и би се заклео, А да пуче муња из облака, Млоге Турке земљи оборише, А да видиш ускока Јована, Пушку пали џиџајли шешану, Па не бије Куну Асан-агу,

140

145

150

155

160

165