Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

480

и

Но под Куном бијела лабуда, Лабуд паде, а Јован допаде, Па ухвати Куну Асан-агу,

Све га вуче, а ногама туче, Па му б'јеле савезала руке. Све га бије дрвљем и камењем, Док му сломи и ноге и руке. Па му вади свијетло оружје,

А себи га тура за појаса.

А вели јој Куна Асан-ага:

» 0 Бога ти, добар Каурине, „Какве сам ти јаде учинио, „Те ме мучиш и ломиш ми руке“ Тада када поче бесједити: „Јесам ли ти бесједила, Куно, „Да не идеш у ашиковање, „Зло ти добро донијети неће. „ја сам теби Бога, вјеру дала, „Да се ођу тебе осветити. „Вакат доо, дани донијели, уДа ти вратим жао за срамоту.“ Па му живу очи извадила,

На посједак главу погубила. Ту Сењани свате погубише,

Од сватова шићар дијелише,

И добро се Срби угодише. Ама да вилш муке и невоље, Завади се Вуче арамбаша

Са Гавраном младим барјактаром Око Мејре љепоте ђевојке.

Оће Вуче да узме Мејриму, Оће Гавран, он је уграбио,

170

175

180

190