Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

И

„Пуштићу те из тавнице тавне.“ Бане збори, слуша Радојица, Пак јуначки бану одговара: „Истина је, Задранине бане, „Истина је што ти кажу људи, „Ја имадем брата Мијамла,

„Ево моје мјест његове руке; „И ја имам сеју Анђелију,

„Ал је Анђа давно испрошена „За Секула бановога сина, „Моја није него Секулова,

„јер је на њу врго обиљезје, „Златан претен и јабуку златну, „И давно је ракија попита,

„Не тичи ми брата ни сестрицу, „А ево ти коња и оружје,

„И ево ти стотину дуката.“ Одговара Задранине бане:

»Да луд ли си, мали Радојица, „Доста ми је рука брата твога „Одасјекла задарскије глава,

„А Анђу ти не би оставио,

„Јер ја имам два близанка сина, „Нек ми шика у бешици сине, „Ноћи ћу јој бјјело љубит лице. Кад се Раде на невољу нађе, Он запита дивит и артију,

Па направи књигу на кољену, Те је пише брату Мијаилу: „Мијамло, мој мили брајане, „Зар за мене не обрћеш главе, „Но ме држиш овђе у тавници,

80

85

90

95

100

105