Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

495

То изрече, на ноге устаде,

Не казује ником у дружини, Него својој остарелој мајци. Скиде с себе јуначко ођело,

На се врже рухо спротињеско,

О рамену одрпану торбу,

А у руке чвораву тојаку, Направи се Влаше сиромаше, Оде право Задру бијеломе.

Кад је граду Задру долазио, Проси Мићо од врата до врата, И све пита за банове дворе.

А кад бану пред дворове дође, Он закуца алком на вратима.

То зачула танана робиња,

Од авлије отворила врата,

Рече њојзе ајдуче Мијајло: „Богом сестро, танана робињо, „Удијели Влаху сиромаху, „Зарад душе и здравља твојега !“ Ал му она одговара млада: „Прођи ми се, Влаше сиромаше» „Мене дома господара нема,

„Но је пошо шури у сватове, „И с њим пошла госпођа баница, „Са собом је однијела кључе.“ Вели њојзи ајдук Мијаило:

„А ти, сестро, ако Бога знадеш, „Донеси ми воде у маштрапи, „јер ме љута уморила жеђа.“ Млада бјеше, за Бога ајаше,

Па говори младу Мијаилу:

155

160

165

170