Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

496

„Чујеш ли ме, Влаше сиромаше, „Док ја дођем и воде донесем, уПригледај ми два банова сина, „Да се луди не би покварили.“ То изрече, пође у дворове,

А Мијајло не шће ни чекати, Но притрча ђеци у авлији,

Оба сина у торби ставио,

С њима бјежи гором и планином. Стоји цика два банова сина,

Он им кад-кад уста затискаше, Док одбјеже од двора бијела. У то доба ево ти робиње,

Нема Влаха, нема сиромаха, Нити има два банова сина. Брже трчи на пенџер од куле, Те избаци пушку аберника, Абер даде Задру бијеломе.

То зачуо и од Задра бане, Одма се је јаду досјетио, „Биће, рече, одбјегнуо Раде.“ Пак полеће двору бијеломе, Сусрете га танана робиња,

Све му каже каконо је било. Бан се своме јаду домислио, Пак он иде на тавничка врата, И дозива малог Радојицу: „Богом сине, мали Радојица. „Пиши твоме брату Мијаилу, „Пек ми врати два близанка, сина, »Пуштићу те из тамнице клете,“ У ријечи у којој бијаху,

175

180

185

190

“> (5) сл