Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

| и А петнаест онде останули. Ни то брате пренијет' не ћаху Но га вежу глави о перчину. Преко равна поља отидоше, Под Малошу граду доиграше, У Малошу под највишом кулом. Пак на врата зафирнуо Иво, Угледао педесет Турака, Сви спавају канда су поклани, И ту бјеше диздар Шабан-ага, Којино је уватио Вида. Кад је Иво очим' сагледао, Зове Иво мила побратима, Побратима Вида Десанчића: „јеси ли ми у животу, Видо, „Гласни ми се, Бог те не. убио! „Ево тебе твога побратима,“ Видо чује, озват се не оће, Е се јадан сјетити не може. Јопет зове Сењанине Иво: „Побратиме, овови се, Видо, уја те Богом великијем кумим, АКО сп ми игђе у животу.“ Када јадан разумио Видо Ал' овако Видо бесједио: Ђе си, Иво, дошо, побратиме, » Бе сп дошо, кости не изнио! „Ка и нећеш ако чују Турци.“ Ал' овако Иво бесједио: „Побратиме, Видо Десанчићу, » Оди скочи на пенџер од куле, „Пак ти скочи доље на земљици,

т0