Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

„Па како нам Бог п срећа даде.“ Отолен се Турци подигоше, Кад дођоше води на погледу, Али вода цкли се и свијетли Ни од сунца ни ноћног мјесеца Но од злата и драги камења, Од оружја и лица јуначка,

Од јунака Бановић-Секуле,

Ђе га гријех и зло нанијелп, Да изгине лудо и срамотно. Кад виђеше Турци Удбињани, Спава јунак, мртви сан заспао, Свезаше му руке наопако,

СО њиме ноћно поше у Удбињу, Однесоше свијетло оружје, Бацише га у дно од тамнице, Шенлук чине за неђељу дана. Што год бјеше праха у Удбињу, То-је бане хитро потрошио, Мећућ' с града топе и лумбарде. Цичи јадан Секул у тавници, Ако плаче и невоља му је,

Он проклиње данке и године, И старицу своју милу мајку, Која га је на свијет родила

Не јуначке него луде главе, Ђе погину лудо п срамотно, Јад јадује и дневи и ноћи. Зачула га бегова баница,

На тамнички прозор долазила: »0 Секуле, жалосна ти мајка ! „Ми имасмо много тавничара,