Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

519

Оде књига ђе је наумила,

Књигу лега мајка Секулова. Пренеможе, паде на земљици, Млада Анђа циче и закука,

Ђеца јој се око скута вију: „Шта, је, мајко, да од Бога нађеш, „Али нам је преминуо бабо“ Кличе мајка: „леле мени, синко.“ Анђелија: уја се не удавам.“ Луда ђеца: „не бој нам се, бабо.“ То стојало дуго и за млого, Пуно веле за девет година.

Та се мука на далеко чула,

То зачуо Бојичић Алија,

Сплан Турчин из кршне Кладуше, Па зачуо, ријеч проговара:

„Ала, ала, милом Богу вала ! „Штио сам стио, то сам дочекао. „А Анђа је још моја одавно, удли ми је курва препросио.“

То изрече на ноге устаде,

Пак је своју слугу дозивао: „Олуго моја, коња ми оправљај.“ А он пође скупјати дружину.

Док стотину напунио друга,

Све по избор бољи од бољије. Док је Але војску сакупио, СОлуга справна дора приправио, Пак се баци сила на бијеса, Оде право гором и планином,

За њим иде остала дружина, Право иде кули Секуловој.

95

100

105

110