Српске народне пјесме. Књ. 4, У којој су пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу

„Да ми хоћеш сестру поклонити, „Поклонити за вјерену љубу, „Да бидемо главни пријатељи.“ Проговара Витковићу Симо:

„Не будали, Новљанин Ал-ага ! „Што ће орлу соколово крило, „Што л' Турчину влахиња дјевојка 7“ То Ал-аги врло мука било,

А од земље на ноге скочио,

Па потеже ножа од појаса, Шћаше Симу осијећи главу;

Ни Симо се покорити неће, Веће и он на ноге скочио,

Па потеже мача зеленога, Шћадијаху заметнути кавгу;

Ал им не да тридест Требињана, Већ скочише, те их побратише, Па сједоше пити вино рујно, Кад се рујна напојише вина, Од: Ал-ага Новом бијеломе,

Оде Симо у Требиње равно.

То вријеме за дуго не било, Вриме било годиницу дана,

Док ево ти књиге од Новога Од онога Новљанин-Ал-аге

А на руке Витковићу Симу: „Побратиме, Витковићу Симо: »Ми се јесмо давно побратили „Ево има годиница дана,

„још се, побро, даровали нисмо: »Ходи, побро, да се дарујемо,

» И поведи осам браће твоје

15»