Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

> + де И до куле Рудан-Амет-аге И његова брата Сали-аге. Доцкан Комнен бјеше задоцнио, Неко доба ноћи преминуло, Пак код куле одсједну ђогина, И тури му дизгин на јабуку, Оде Комнен уводити кулу. Нешто му се даде погледати На чардаке наврх б'јеле куле, Тамо виђе да неко имаде. Све мислио, на једно смислио, Па се натраг Комнен повратио До првога дрвља зеленога, Па потеже сабљу демискију, А ос'јече розгу чапорасту, На њој има млого чапорака; Донесе је на раме јуначко, Па прислони уз бијелу кулу, Те се розги пење у врове, Док изиђе на танка чардака, И погледа у шикли одају. У одајп нико не бијаше Само једна љепота ђевојка, А Фатија шинула је гуја, Сједи млада, ђерђев претурила. Када виђе Комнен барјактаре, У јунаку срце заиграло, На прсима токе позвекташе,

Пак се јави на демирли пенџер:

»Душо Фато, отвори ми врата.“ А ђевојка на ноге ђипила, Примаче се на демирли пенџер.

90

100

105.

110