Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

26

Отвори му, а он је докопа, и нагне низ Удбињу, п даље пољем. Сутра дан довивље Мујагина љуба Хајку да мете одају и простире ћилиме

Са' ће доћи Мујо и Алија,

И довести на завио(!| Турке. Кад уђе у одају, и види да је нема, узме канџију, и потрчи Танковића кули, па стане тући Турке:

Дит' се, Мујо, главе не дигнуо!

Е ти Комнен поведе Хајкуну. Скоче и потрче. Надно поља нађу Комнена где уморан пије вино. Први долети Танковић Осман; Комнен га удари наџаком, претури с коња, и веже за јелу.

Редом доходе Турци Удбињани,

Он их бије, свакојега веже,

Све уједно за јелу зелену.

Но говори будалина Тале,

Још ме ово находило није. Доцкан стигне Мујо, и ударе се наџацима, па сабљама, и пошто их поломе, ухвате се за грла. Мујо повиче у помоћ вилу, а Комнен се обрне да види одакле ће вила ударити, и у томе га Мујо обали, и веже, а пусти Удбињане. Гојковић Алија, вереник Хајкин, загна се да посече Комнена. Али му не да Мујо:

Био му посјећ' главу прије,

Но ви хоте судом да зборимо.

Да Комнену опростимо руке,

Да му дамо Талова кулина

И његову оковану ђорду

Да се обиде с Гојковић-Алијом :

Ко добије ето му ђевојке. Тако и учине.

Удрише се два добра јунака,

Прије Комнен изгуби Турчина,

Но да би га опалила муња.

Ка' то виђе од Удбиње Мујо.

Алији је сину говорио:

Бјеж', Алија. зло ти јутро било,