Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

29

гледу, угледа га девојка и зовне мајку, па јој каже да јој смотава рухо, јер од свих просилаца само ће за овога поћи. Кад Иван дође пред дворе, дочека га мајка девојачка, п он јој вели:

Саламалећ, дјевојачка мајко

Дај дјевојку оваком јунаку. Приме му коња, и одведу у подрум, а њега горе у чардак, угосте га „лаганим обедима,“

И даде му слатке малвазије

И лијепе жежене ракије. Када су се понапили, мајка смота рухо, п седну на коње. Кад су били кроз Мостар, паша рече да је чуо да само Сењанин Иван има онако добра коња. Тако су ишли три дана, а нису клањали, ни Бога молили, нити аодес узвимали. Четврто јутро рече му девојка:

Вај Турчине, точибаша Мујо!

Пријеђосмо земљу и градове,

Нит клањамо, нит" Бога молимо,

Нити турски аодес узимамо,

Вира моја, покаурили смо се. Он јој вели да ће клањати кад дођу дома. Кад су били више Сења, угледала их мајка, и сусрела:

Вај Шване, драго јање моје,

Јеси ли ми здраво и весело,

Водшш ли ми милу снаху моју Кад то чује девојка. крикне као змија, и потражи ножа да се удари у срце, али је спречи мајка Иванова. Покрсти

је и венча. (112 стиха).

ОВ Женидба Максима барјактара ПЕбезак везло тридест ђевојака

У Удбињи у турској Крајини На чардаку по бијелу платну