Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

419

Таман десет горскијех хајдука,

С Маленицом таман двадест друга.

Оде Мијат горје уз планину, Маленица пође у Неретву,

А да чека Сарајлије Турке.

У томе се побре раздвојише

И велику жалост учинише.

А кад Мијат у планину дође, Па он сједе под јелу зелену,

На десну се послонио руку, Гровне суве од образа пушта, Жао му је побратима свога.

: | дружини ријеч бесједио: „Браћо моја и дружино драга! „јест ме добро санак освојио, АЛ је санак, ал је данак суђен, „Но чувајте у планину стражу, »Да нас окле не преваре Турци. БА знате ли, моја браћо драга! уДа се Арап цару завалио

уДа ће моју изгубити главу, „Јали своју, вси му ј].... мајку! „Ево има по године дана

„Како иде Арап Сарајлија

5 А за њиме Сарајлија тридест, „А све тражи по гори хајдуке.“ У ту ријеч коју бесјеђаше, Докле пуче тридесет пушака,

На Неретви на води студеној. Но завика Мијатово друштво: „Ви'ш, Мијате, наша харамбашо ! „Бијеснога хајдук-Маленице

[5]

то