Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

Просу зрна, погоди ајдука.

Ал' Малкети срећа прпискочила, Панцијер му зрна отурила.

Па кад виђе што је п како је, Он повади мача пламенога,

На Турчина јуриш учинио.

Ал' је Турчин вјешти мегданџија, Па побјеже доље међу Турке; Он не бјежи, да би побјегао,

Но ајдука мами до Турака.

Ту Малкети лоша срећа била,

Е огрезну међу ватром живом, Околи га тридесет Турака, Околшше, па га савезаше. Петорпцу убио Турака,

Док су њему савезали руке. Обрну се ајдук на пећину,

Па подвикну на своје ајдуке, Кад му нема друга ђавољега; Све му друштво било побјегнуло. Ал' да видиш Шабан-агић-Ибра, Он посједе дора од мегдана,

И сви Турци коње посједоше,

А пред собом ћерају ајдука.

То гледало тридесет ајдука,

У јунаке пукло срце живо,

Рече ријеч Видо барјактаре : »Србљи браћо! црн нам образ био! уШто мрцино пуштисмо Малкету, » Но свак за мном, ако Бога знате.“ Полећеше Срби низ планину, Претекоше путем пријекијем,

200)

295

300

310

315