Српске народне пјесме. Књ. 5, У којој су различне женске пјесме

са А

Арамбаши Поповића Нику,

У књизи га лијепо мољаху: „Пријатељу, Поповића Нико, „Ти оружај твоје орменице, „Јер оцињске нами додијаше, „Воде нами робје на срамоту, „И плијену стоке п покућетва, „И харају наше винограде.“ Кад је Нико књигу прочитао, Три оружа своје орменице, Ноћно пође на врх Воловице. Ту је с једном Мико остануо,

(0) другом посла испод Паштровића

Дикесића врлога јунака,

А Ђурицу свога сестричића

() трећом посла пут Оциња града. Кад је сјутра б'јела зора била,

(0 краја Ника ста дозивал' стража, Коју Нико бјеше поставио

На високо, да у море гледа:

„На ноге се, Поповића Нико, „Ево једро у велико море,

„Чини ми се да су Одињани.“ Кад је Нико стражу разумио,

Он заједри својом орменицом. Кад је дошо броду виђеному,

Он познаде да су Оцињани,

И поче их с топовима бити,

Ал' им ништа учинит' не може, Јер се онп врло добро брану. Кад до мало срећа му је била, Помоћ му је брзо доједрила