Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

ла лез

А то стаја три године дана. "То се чудо по Нишићу чуло, Да не смије Нишићу Андрија Милој сестри ићи у пооде. Међу собом били говорили: „Хвала Богу, чуда великога ! „Бе не смије Нишићу Андрија » Милој сестри ићи у пооде. »да је Бог дб п богородица. »дДа не има њина сестра Мара, »да не има брата ниједнога. »Давно бисмо поодили Мару.“ То зачуо Нишићу Андрија,

Па јунаку врло мука била,

Па је своју дозивао мајку:

" „Мила мајко, пспеци колаче,

уОћу сестри ићи у пооде,

уда ћу знати да ћу погинути. „Више, мајко, трпљети не могу, » Што говоре Нишићи јунаци, уда не има наша сестра Мара, »дДа не има брата ниједнога, »Давно би нам сестру поодили. „Но је мене зазор и срамота, „По закону од Бога грехота,“ Стара мајка суве прољеваше, И Андрији сину говораше: „Не ид"), сине, Зечу бијеломе, »Оће тебе погубити Вуче.«“

То Андрија мајку не слушаше, Но дозива свог брата Ненада: » 0 Ненаде, немала те мајка!

60

'65

90)