Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

У мукама сестра дотрчала, Милој браћи Мара проговара: „Браћо моја, обадва Нишића, „Срамота је да ви погорите,

»Ајте за мном низ бијелу кулу,

„На кули ћу отворити врата, »дДако би вам срећа донијела,

„Да ви добре коње пограбите.“ То Нишићи сестру послушаше, Па за сестром низ кулу одоше,

И оштре су сабље повадили. Сестра браћи отворила врата,

Та да видиш два Нштпића млада,

У Зечане јурши учинише :

Куд пролази Нишићу Андрија,

Ту би двоја кола пролазила; Куд пролази Нишићу Ненаде, Ту би троја кола пролазила. А Зечани нагло умакоше,

У то доба мила сестра Мара Оба коња витеза доведе,

А Нишићи коње посједоше, У Зечане громко ударише.

А да видиш Нишића Андрије, Натраг себе и ђогата врати, Мару сестру увати за руку, Те је тура за се на ђогата,

И кроз војску здраво утекоше,

А за њима Вуче Зечанине,

И остала сва Вукова војска. Кад да видиш чуда великога, Ђе је срећа ту је п несрећа,

250

255

260

265

290