Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

1

У Од доброга коња одвојила. „Виђи брата, стоји на ногама, уја ћу ти га на муке турити, „Најпосље му очи извадити.“ А Андрија срца јуначкога, Као му је свог брата Ненада, А жалије брата од свијета, Па поврати ђога од мегдана, Пе би л' брата пзбавио свога, А потрже сабљу саковану,

У Зечане коње нагоњаше,

Ђе гођ кога сабљом удараше, Пресијеца на дв'је половине, До Ненада коња догоњаше. Кад сагледа свог брата Ненада, Плећа даде, а бјежати стаде. Камен мајци да би утекао ! Дотле Мато пушку напунпо, Па га пушком од образа гађа, И погоди Нишића Андрију Насатице међу џигерице, Јунак паде у зелену траву, Андро паде, а Вуче допаде, Па Андрији посијече главу, Па увати своју вјерну љубу, Па јој даје мртве братске главе, Двије главе, а у двије руке: »На их носи Зечу на капију, „Побиј главе на шиљато коље, » [е окпти Зеча бијелога,“

Па увеше куке п мотике, Укопалпе Зечане јунаке,

315

320

825

830

9335

940)