Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

12

Онда Вуче позива кнезове

Од његова Зеча бијелога,

Да их части и умори љубу. Па сједоше ладно пити вино, Мара служи лозовину вино, Донесе им вина свакојака, Кака вина од седам година. Кад с ВЗечани напојише вина, (Сваки леже стрмо без узглавља. А да видиш миле сестре Маре, Уве Мара пламена анџара, Закла Мара двадес и четири, Вуку веже руке наопако,

Џа узима плетену канџију,

Те удара Вука Зечанина: „Устај курво, Вуче Зечанине !“ Кад се трже Вуче Зечанине, Те сагледа око себе мртве,

А кнезова двадес п четири,

И те би ти јаде опростио,

Ал' бијеле руке савезате, Куми Мару Богом п Јованом:

„Богом сестро, моја вјерна љубо,

„Поклони ми живот на мејдану.“ А Мара му на то одговара: „Курво сине, Зечанине Вуче, »ја сам тебе Богом братимила „И кумила светијем Јованом, „Да ти мени браћу не сагубиши.

(51) 5 сл

350).

355

360

370

„Ти не примаш кумство ни братимство.“

Па да видиш вијернице љубе, Преби Вуку и ноге п руке,

315