Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

И живе му очи извадила,

Џа овошти бијелу кошуљу, Овоштила па је осмолила,

Па обуче Вука господара,

А. запали бијелу кошуљу,

На мукама изгорио Вуче.

Па узима два посавца сина, Обадвоје сабљом пресијече: Из зла рода да није порода. Братимске је коње опремила, Понесе им руо и оружје,

Са капије скиде братске главе, Тури главе коњма у зобницу, Па посједе братина ђогата,

А. дората свеза за ђогата, Право оде у Мишића града. Кад се Мара примаче Нишићу, Онда свану и сунце ограну. Далеко је мајка угледала,

Па пред Мару брже истрчала, Познаде је сувну и жалосну. Мајка кука кано кукавица, Мара кука кано ластавица. Мара мајку своју разговара: „А не бој се, моја мила мајко, „Мара ти је браћу осветила,

» И главе им Нишићу донела,

„Да се с њима стара договараш.“

380

385

390

395