Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

18

ит

Па довати оно перје танко,

Па је перјем у лице удрила,

Из лица је крви уватила,

Пак написа листак књиге танке,

А у књигу баба поздрављаше: 130 „О мој бабо, попе Милутине,

„Ал' не чујеш, ал' абера немаш 2

„Ево има годиница дана |

„Откад си ме удомио, бабо,

„И чедо сам мушко породила. 135 „Свак ми, бабо, чедо честитује,

„А с тебе сам укорена, бабо,

„У корена јутром и вечером,

»Од рода ми ниђе нико нема,

„Да сам јадна, бабо, безроткиња. 140 „Нег окупи тридест Климената,

„И доведи девет браће моје,

„Оди, бабо, у Куче камене.“

Каде попа књига допанула;

Књигу гледа попе Милутине, | Књигу гледа, сузе пролијева,

И дозивље до девет синова,

и ст

А од земље на ноге скочио,

Па сакупи тридест Климената,

И подиже до девет синова, 150 Ето дође у Куче камене

На бијелу кулу Дрекалову.

Ал их Лале дочекује дивно,

Клименте је за сотру ставио,

Дава њима пива и јестива, 1: Налијева вина и ракију,

Присипље им шербет медовину

ст ст