Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

И »Оће ми те паша преузети,“ Али вели млада попадија: „Не бој ми се, попе господару, „Мене тамо ништа бити неће, уја ћу с пашом пити вино ладно, „Пашину ћу изгубити главу, „И догнати коња пашинога, „По одаји покупити благо,“ То изрече, на ноге скочила, Па узјаша коња големога. Кад је дошла на мост на Бојану, Угледа је паша Скадранине, Па дозива своје вјерне слуге: „Слуге моје, итро поиштајте, „Сретите ми попадију младу.“ Итро су га слуге послушале, Сусретоше младу попадију, Па је воде паши у одају. Попадија с пашом пије вино. Паша њојзи ријеч говораше: „Попадија, драга душо моја, » ајде мало да се помграмо.“ „Стани, пашо, драги господаре, „Нијесам се још напила вина,“ Мијешала вино и ракију, Док је пашу добро изопила. Паде паша главом на трпезу. Пашине је слуге дозпвала, Поведоше пашу у одају. Када нојца по по ноћи дође, Извадила злаћана анџара, Па удари пашу господара.

4()