Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

ПРИ РА У

25

љуто

„На бијелу кулу војводину, „Да му вјерну заробимо љубу „По имену госпођу Јелену.“ Ма не вели Туре ако Бог да,

Ако Бог да, ни помоћ' му неће.

Стаде вранац, те га потковао, Па се врану у рамена бачи,

И Рибницу п Ливаде мину,

И Морачу воду прегазили, Брво дође на село Стијену Пред бијелу војводину кулу. Ал' га виђе госпођа Јелена, Но јој Туре божу помоћ вика. Млада му је помоћ птрифатила. Па је Туре за војводу пшта: „Бе ти је војвода Ивеза #“ Јелена му ријеч говорила,

Да су се земље саставиле

А на станак с Бјелопавлићима. Јелени је Туре бесједило:

„у Изнеси ми у кондијер вина,“ Хитро га је млада послушала, Изнесе му у кондијер вина. Не кће Туре ни чашу ни вино, Но Јелену за бијелу руку,

РГр је бачи за собом на врана, Па побљеже низ село Стијену, И ували преко Стрганице.

Да је коме жалост послушатт, Чудно цмили госпођа Јелена, Све кликује, не немаше кога. Докле Туре на Морачу дође,

10

15

[55] сл

30

4()