Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

547

А пребише војводу Јакова

За сестрића луда царевога,

За њега се пребити могаше. Саво оде са два своја друга,

И Суштдцу здраво прелазише,

А кад Зети валовитој до'ше,

Ту нађоше около Турака,

Џа ми ноћно прођоше проз Турке, И турачку лађу украдоше, Преко Зете те се превевоше,

А дођоше пољу Штргањици

На бијелу сердареву кулу,

А у кулу трудни починуше;

Ту сердара дома не нађоше, Него јадну сердареву љубу, Сердар бјеше ноћно код Турака, Па с Турцима пије грку кафу, А то бјеху нерезани Турци; Тако вели Мартиновић Саво:

» О Ружице, сердарева љубе! „Пошљи мене брже по сердара.“ Врло га је она послушала,

И посла му улак за сердара. Сердар дође на бијелу кулу,

Па се јаду сердар зачудио,

Када виђе три бијесна вука, Откуда се онђе намјерише, Устадоше, па се загрлише, Пшташе се за мир и за злравље, Па му Саво лошу ријеч рече: „А ђе си ми, Никшане сердаре2 » О сердару, да те не би било!

2590

2525

2530

2535

2540

25%5

95"