Српске народне пјесме. Књ. 6, У којој су пјесме јуначке најстарије и средњијех времена

578 мар

Док мртвијем завалише врата; Ма залуду, ништа не помага, Сила турска запалила кулу,

У пећину утече војвода

(у његово педесет јунаках, Четири му бјеху погинула. Тун' стајаше три бијела дана, Док за њима низам кидисао,

И пећину димом напунише, СОвакојега извадише жива, Изгубише другах половину, Међу њима војводу Јакова, Зојводина опремише Анта,

Око њега двадест и пет другах У Мостару граду бијеломе. Док глас цару Николају дође У бијелу Петербургу граду, Е“је сплан царе ударио

На витешку српску Гору Црну, На коју ј] он наслонио руку,

И својијем прекрилио крилом, Он срдито на ноге ђипио, Турском цару вњигу отправио: „Султан царе од Стамбола града! „Што навојшти српској Гори Црној, „На коју сам наслонио руку: „Ево више од триста годинах, „А сад сам им поставио књаза, „Па си, царе, књазу заратио, уда му палиш б'јеле манастире, „ Копом бијеш Василију свеца; „Што тип божи чине угодници 2

40)

165

480)

[02] сл